Agresivnost kod djece

Vreme i okolnosti u kojima živimo učinili su nasilje i agresiju sastavnim delom naših života. Bili mi toga svesni ili ne, različiti oblici agresije su postali toliko prisutni da mnoga ponašanja više ni ne tumačimo kao agresivna niti primećujemo da naša deca sve više pokazuju upravo ovakva ponašanje. Roditelji agresivna ponašanja shvataju kao problem, tek ako ona pređu ionako visoku, granicu tolerancije i postanu društveno neprihvatljiva.Takođe, vremenom su se i roditelji podelili u dve grupe: oni koji misle da je sasvim u redu, čak i poželjno što je njihovo dete tvrdoglavo, nemirno, (retko će reći za svoje dete da je agresivno), jer misle da im takve osobine mogu samo pomoći u ovakvom svetu i druga grupa roditelja koja bi želela da kod svoje dece neguje pre svega komunikaciju kao model rešavanja sukoba. Međutim, i ova druga grupa roditelja u pojedinim problemskim situacijama podrže agresiju deteta. (Na primer, ukoliko neki dečak u školi udara vaše dete, navešćete mu niz mogućih rešenja, ali ćete verovatno dodati i ovo: »prvo ćeš pokušati da mu objasniš da ti to smeta... ali ako on ne prestane, ti mu uzvrati istom merom....«) Tako smo različitim oblicima nasilja ili agresije ne smo podložni svi, već ih svi, povremeno i koristimo.

Danas razlikujemo eksplozivan i impolzivan bes.

Eksplozivan bes pokazuju oni koji reaguju na svaku sitnicu, skloni su bučnim raspravama, nervozi, čestim scenama... Ovaj bes se ispoljava burno, kratko traje i ne ostavlja posledice.

Impolzivan bes je ređi ali se zato on dugo pamti a posledice mogu biti opasne i zastrašujuće. Njega ispoljavaju oni koji u svakodnevnom životu ostavljaju utisak veoma smirene i staložene osobe. Ipak, kada jednom »prasnu«, potpuno opravdavaju izreku: »Čuvaj se gneva strpljivog čoveka.«

Međutim, pre nego neko ponašanje svog deteta definišete kao eksplozivno, histerično, agresivno... razmislite da li je baš to u pitanju, ili možda samo još jedna faza u njegovom razvoju?

Naime, mnogi roditelji misle da kada dete sa nepunih godinu dana baca igračke svuda oko sebe i svaki put traži od njih da mu istu igračku dohvate da bi je ono ponovo bacilo... da su to prvi sigurni znaci budućeg agresivnca. Međutim, ovakva »igra« sasvim je uobičajena za ovaj uzrast. Slično je i sa nešto kasnijim uzrastom, između 2. i 3. godine kada dete polako osvaja socijalni prostor. Ono sada zna da određene reči izazivaju različite reakcije odraslih. Ono uspeva da isprovocira svoje roditelje korišćenjem tih reči (najčešće je to NEĆU i drugi izrazi odbijanja ili inaćenja, a u malo kasnijem dobu i psovke) i tako proverava granice koje su mu postavljene, šta je dozvoljeno, šta i zašto nije, šta se događa kada ono prekrši dogovor da se te reči ne koriste...Dakle, ponovo ni traga od agresije.

Ipak, već u predškolskom dobu mnoga deca prolaze kroz različite faze besa, tj. agresije. Ona se bacaju po prodavnicama ukoliko nećete da im kupite čokoladu, upadaju u histerične napada plača ili vrištanja šta god im odbijete. Naučili su i imaju u svom iskustvu da ćete vi kad-tad popustiti ukoliko ostanu uporni. Zato ovo svoje ponašanje primenjuju za sve što požele. Jasno, roditelji popuštaju jer je to mnogo lakše (na primer, dati detetu šta poželi) nego istrpeti još jednu scenu malog agresivca. Međutim, kada jednom popustite, slične napade besa možete očekivati veoma često. Oni će se ponavljati u najrazličitijim situacijama kako na javnim mestima, tako i u porodicnom okruženju. Sve dok popuštate, dete to koristi, tačnije, iskorišćava. Kao da ste mu dali zeleno svetlo da se tako ponaša i ubuduće, vaše dete je pronašlo sredstvo za dostizanje svakog svog cilja.

Kod većine dece daje rezultate jednostavno ignorisanje prilikom napada besa. Recite detetu: “Ne mogu da te slušam, smeta mi kada tako jako vičeš. Ja ću sada otići u drugu sobu i vratiti se kada se ti smiriš. Tada ćemo moći da razgovaramo i dogovorimo se oko svega.” Važno je da pri tom ostanete dosledni. Otiđite u drugu sobu, izdržite i budite sigurni da će ako ne pre, onda kada se umori od bešnjenja prestati.

Upravo zato, vikanje i batine su uglavnom kontraproduktivne metode (dete vikanje može shvatiti kao takmičenje, ko će koga više da iznervira, ko ima više živaca, ko će biti glasniji…) a batine mogu delovati u jednoj situaciji ali nisu nikakvo vaspitno sredstvo za buduće slične situacije. Naprotiv, fizičkim kažnjavanjem dodatno produbljujete nerazumevanje između vas i deteta.Ono što možete pokušati je:

· U predškolskom periodu usredsredite se na vežbanje detetove koncentracije. Zajednička igra slaganja puzzle, ili igra sa glinom, plastelinom… mogu uticati da se negativna, nagomilana energija ispolji na pravi način, a da se istovremeno vežba pažnja, razvija motorika, koordinacija pokreta…

· Timski sportovi omogućiće detetu da se fizički isprazni, ali i da vežba socijalnu komunikaciju sa vršnjacima. Ako vam to ne odgovara, pokušajte zajedničkim fizičkim aktivnostima da kanališete detetove potisnute emocije i nezadovoljstva, istovremeno jačajući vaš međusobni odnos (šetajte zajedno, vozite bicikl…) Pri tom, ne zaboravite da je daleko važnija sama fizička aktivnost nego što su važni rezultati ili takmičenje.

· Ograničite gledanje TV jer je često upravo sadržaj koji dete vidi na TV-u glavni okidač agresivnosti. Posebno su nepoželjni akcioni, horor i filmovi naučne fantastike. Na nasilne sadržaje (koji su toliko odomaćeni da ih više nismo ni svesni), deca reaguju tako što i sami postaju agresivnija, usvajaju stavove u kojima se koristi agresivnost da bi se rešio konflikt, i sve su manje osetljivi na stvarno nasilje u svom okruženju.

· Razmislite o svojim zahtevima od deteta. Posebno budite oprezni da svog sina ne opterećujete predrasudama i očekivanjima vezanim za njegov pol (ne pričajte sinu kako muškarci moraju da budu jaki, hrabri i veliki, kako dečaci ne plaču…), jer nije slučajno da su upravo dečaci skloni agresivnom ponašanju.

· Budite dobar primer. Rešavajte konflikte razgovorom i argumentima. Naravno, uvek imajte na umu da »zato što ja tako kažem« - nije argument.

· Dajte detetu male zadatke kako bi se osećcalo važnim i vama korisnim

· Nemojte od svog deteta nikada zahtevati bezuslovnu poslušnost. Osećanje da sme slobodno da izrazi svoje mišljenje i neslaganje sa vama ključno je za razvijanje pozitivne slike o sebi. Deca odrastaju i grade svoju ličnost, između ostalog, i tako što se suprotstavljaju svojim roditeljima. Sa druge strane, kada se osećaju sputanima i ne uspevaju na druge, društveno prihvatljive načine da pokažu da su različiti (na primer: pomoću odeće, žargona, načina života,) nasilnost ponekad ostaje jedina mogućnost da pokažu svoju različitost.

· Igrajte se sa detetom menjanja uloga. Na primer: »Sada ćemo malo da se igramo kupovine, ti si mama i hoćeš kući a ja sam dete i hoću da ostanem u parku, odmah, hoću sada, odmah, aaaaaaaaaaaaa« Imitirajte dete, promenite glas, uložite napor da ga iznervirate onoliko koliko ono obično iznervira vas, i uvek koristite stvarne situacije iz vašeg života.

· Na sličan način kao i menjanje uloga, deluju i dečja pozorišta. Kad igra neki pozitivan lik, dete može da zamišlja da je i samo pozitivno što mu pomaže da prevaziđe svoje probleme i ojača samopouzdanje. Kada sebe zamišlja kao negativca, dozvoljeno mu je ispoljavanje nasilja - i to na način koji se kod glumaca veoma poštuje. (što je uverljivije, bolje glumi)

· Pohvalite dete svaki put kada umesto na agresivan način pokuša da vas u nešto ubedi argumentima. Takođe, kada vidite da je nervozno, da pokušava da se izbori samo sa sobom, da mu je zbog nečega teško….zagrlite ga.

Možda na prvi pogled deluje čudno, ali isitnito je da agresivci imaju malo samopouzdanja. Zato su za sebe ostvarili prostor gde se osećaju »glavnima« i moćnima, gde sebe doživljavaju kao pobednike. Da li im je ovo potrebno jer ih kod kuće maltretira stariji brat ili pate zbog razvoda roditelja ili su se upisali u školu koju nisu želeli... tek sopstvene probleme potiskuju nametanjem svoje volje vršnjacima.

U konkretnim situacijama: Ukoliko su druga deca agresivna prema vašem detetu : Insistirajte da svoje probleme dete rešava samo. Budite u toku, kako bi mogli da uskočite ako zatreba ali neka prvo pokuša samo. Mešajte se samo onda kada dođe do fizičkog obračunavanja.

Ukoliko je vaše dete agresivno prema drugima, najgore što možete učiniti jeste da negirate problem i verujete kako su sva deca takva. Umesto toga, uložite napor i vreme da mnogo razgovarate, uputite dete na različite načine rešavanja sukoba. Kada prepoznate ili naslutite da će se se ispoljiti detetova agresivnost, pokušajte da je predupredite, izbegnite, skrenite mu pažnju. Ne zaboravite da svojom agresivnošću dete često želi da skrene pažnju na sebe. Zato nikada nemojte odustajati, i čekati da ovo ponašanje nestane samo od sebe.

Konačno, ukoliko vaše dete stalno ulazi u različite konfliktne situacije obratite pažnju na njegove vršnjake, tj. da li njegovi drugovi iniciraju različite probleme. Naime, kada već dođe do nekog fizičkog obračunavanja često je najpogubnija “arena”, odnosno posmatrači, koji pasivno podstiču nasilje, što je vid agresije, takođe. Kada ova publika ne bi bila prisutna, sigurno je da bi mnoga deca pokušala na drugačiji način da reše svoje međusobne konflikte. Naime, veoma je važno da ne zaboravite da se deca ne rađaju kao agresivna, sebična, razmažena... Ona takva postaju. Ponekad tu agresiju pojačavaju vršnjaci a ponekad roidtelji. Zato i jeste neophodno da vaš odnos sa detetom bude zasnovan na poverenju i razumevaju, da svoje dete poznajete i imate stalan uvid u njegova interesovanja, potrebe, njegovo okruženje. Odnosno, da odrastate zajedno.

izvor: http://www.tvorac-grada.com/forum/

Korisne informacije o trudnoći i odgoju djece možete pronaći na:

http://zdravatrudnoca.blogspot.com/

English: http://happyandhealthypregnancy.blogspot.com/

http://happyandhealthychildren.blogspot.com/