ponedjeljak, 23. travnja 2012.

Dječija agresivnost kao problem današnjice


Roditelji treba da se suoče sa svim manama svoje dece, da razgovaraju s njima ako maltretiraju vršnjake i da ih zaštite ako u školi trpe batine i zlostavljanje, poručuje psiholog Radmila Grujičić.

Većina roditelja stvara sliku o svojoj deci na osnovu njihovog ponašanja u kući, odnosa s braćom i sestrama i površnih razgovora koje vode uz večeru ili rano ujutro dok žure ka školi. Ubeđeni su da gaje anđelčiće i spremni su da do sudnjeg dana negiraju krivicu svog deteta koje mesecima vređa i tuče školske drugove. 


Umesto da razmotre situaciju, svakome ko im se požali na ponašanje njihovog mezimca poručuju – „moj Miloš je zlatan, on ni muvu ne bi zgazio“, „on nikad ne bi gurnuo druga niz stepenište“, „ako je moj Laza tukao vašeg Jocu, mora da ga je ovaj izazivao“…
Takav stav roditelja, objašnjava Radmila Grujičić, psiholog psihocentra „Psihomedika“ iz Jagodine, ne doprinosi smanjenju nasilja u školama, već podstiče agresivnost i nesuglasice među decom.


NASTAVNICI PO STRANI
– Kada se u školi desi neki incident među decom, pogotovo ako je u pitanju nešto sitnije, nastavnici se često postavljaju neutralno ne želeći da arbitriraju. To nije dobro, trebalo bi da budu aktivniji i da obavezno obaveste roditelje o onome što se njihovom detetu dogodilo. Tada bi nemilih scena u našim školama bilo manje – smatra Radmila Grujičić.

RODITELJI SU POSLEDNJA BRANA
Roditelj nema pravo da zatvara oči i uši pred lošim ponašanjem svog deteta. Naprotiv, dužan je da odreaguje na svaku pritužbu i da porazgovara sa svojim detetom jer mora da bude „poslednja brana za agresivnost“.
– Jeste da su učitelji i nastavnici dužni da reaguju na nasilje u školi, ali to ne znači da roditelji treba da očekuju da im neko drugi vaspitava decu. Roditeljska uloga je nezamenljiva. Međutim, ako oni ne prihvataju mogućnost da njihovo dete nije naivno i zlatno, kao što oni misle, onda se otvara ozbiljniji problem – navodi naša sagovornica.
Činjenicu da njihovo mezimče i te kako zna da udari druga i uvredi drugaricu najčešće ne prihvataju roditelji koji ne znaju ništa o ponašanju svog deteta van kuće, a naročito o njegovom odnosu s vršnjacima. U tu zamku često upadaju i prezauzeti roditelji koji nedostatak vremena za dete kompenzuju udovoljavanjem, popuštanjem, ispunjavanjem svakakvih želja, kupovinom skupih poklona…

ĆUTE I RODITELJI UGROŽENIH
U rešavanju problema sve veće agresije, smatra Radmila Grujičić, mora da učestvuje i druga grupa roditelja – ona koja neopravdano ćuti iako su njihova deca izložena nasilju u školi.
– U strahu da će njihovo dete ispaštati zbog toga što su oni dolazili u školu i žalili se nastavniku ili psihologu, roditelji ćute. To je pogrešno, jer se i na taj način podstiče vršnjačko nasilje. Ne mislim da treba da dolaze u školu svaki put kada se neko njihovom detetu isplazi ili ga pogleda popreko, ali moraju da reaguju ako im neko tuče i vređa dete. Roditelj je dužan da razgovara s razrednim starešinom i psihologom i ne sme da odustaje dok se problem ne reši – objašnjava Grujičićeva.
U suprotnom, kaže ona, takvi roditelji svom detetu poručuju da treba da trpi i da su i oni nemoćni.
– Najgore od svega je što će nezaštićeno dete vremenom zaključiti da je potpuno u redu da ga neko kinji i tuče i da ono treba zauvek da trpi zlostavljanje, što će ga u zrelom dobu učiniti pogodnom žrtvom za kolege i šefove.

{Zena}

Nema komentara:

Objavi komentar

Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.