Sedam zlatnih pravila za odgoj djece

Vikanje je loša disciplinska metoda jer se tako ne stiče autoritet. Psiholog Jelena Radosavljević savetuje roditeljima da ne viču na decu već da sa njima razgovaraju mirnim tonom.Vikanje je loša navika. Biće korisno i za vas i vašu decu da je se oslobodite što pre, poručuje psiholog Jelena Radosavljević.

Mnogi roditelji, što svesno što nesvesno, često viču na decu. Jedni zato što su frustrirani problemima na poslu ili odnosima s drugim ljudima, pa svoj bes iskaljuju na deci jer je to lakše nego vikanje na drugu odraslu osobu. Drugi viču jer misle da će upravo galamom pokazati koliko su ljuti, steći autoritet kod dece, pokazati im ko je glavni i naučiti ih pameti.

– U mnogim situacijama roditelji moraju da reaguju na loše ponašanje svoje dece, da ih disciplinuju, nauče zašto su njihovi postupci neprihvatljivi i kako zapravo treba da se ponašaju. Međutim, to se ne postiže vikanjem. Pravi efekat postiže se jedino kroz komunikaciju i to smirenom tonom, dok povišen ton ljuti dete i kod njega izaziva ljutnju i stid. Ako roditelji uz to dete nazivaju uvredljivim imenima, ono će se osećati poniženo. Vikanje navodi i dobru decu da misle da su loša – objašnjava psiholog Jelena Radosavljević.

ŠTO GLASNIJE GOVORITE, SVE VAS MANJE ČUJU

Prema njenim rečima, vikanje može kod dece da izazove i strah od roditelja, naročito ako takvo ponašanje traje dugo i ako se često ponavlja. To slabi osećaj samopouzdanja i samopoštovanja kod deteta, navodi ga da se ponaša impulsivno, da bude nestrpljivo i ljuto.

Radosavljevićeva navodi da roditelji koji viču i deci daju loš primer.

– Dete na koje roditelji često viču ili ga zastrašuju preuzima taj model ponašanja jer smatra da je u redu biti agresivan.

Vikanjem, smatra naša sagovornica, roditelj želi da dokaže da je on neprikosnoveni autoritet.

– Međutim, to je autoritet zasnovan na strahu i on može samo trenutno da popravi dečje ponašanje, ali na duže staze stvara slabu kontrolu nad njim i jača impulsivne reakcije kod deteta – ukazuje naša sagovornica i navodi da deca mogu i da oguglaju na povišen ton. Što više vičete, oni će vas sve slabije čuti. Nije retkost i da počnu da pružaju otpor i inate se, radeći sve suprotno od onoga što im se kaže.

Vikanje je, smatra Jelena Radosavljević, opravdano samo u nekim okolnostima, na primer kada je dete u opasnosti i može da bude povređeno, kada ga sprečavamo da istrči na ulicu i slično.

NE TRAŽITE DA VAS BEZUSLOVNO SLUŠAJU

Ali sve to ne znači da roditelji treba da odu u drugu krajnost i da popuštaju pred svim dečjim željama. Zapravo, najvažnije je da nađete zlatnu sredinu i pravi način za disciplinovanje dece. Brzo ćete shvatiti da postoje bolji vaspitni metodi od vikanja.

Probajte da se pridržavate ovih pravila:

1. Uvek jasno kažite detetu šta očekujete od njega.

2. Upozoravajte ih smirenim tonom da to ne bi ličilo na pretnju.

3. Govorite im šta treba da urade, a ne šta ne treba da čine.

4. Jasno im predočite posledice koje ih čekaju ako krše pravila i dogovore. Budite dosledni u njihovoj primeni.

5. Sukobe rešavajte razgovorom i koristite argumente –„zato što ja tako kažem“ nije nikakav argument.

6. Ne zahtevajte od deteta bezuslovnu poslušnost jer ono gradi svoju ličnost i tako što se suprotstavlja roditeljima.

7. Nagradite i pohvalite dete kada se dobro ponaša i kada uradi nešto dobro.

Roditelji obično reaguju samo ako dete uradi nešto loše, a preko dobrih dela prelaze bez reči jer smatraju da se dobro ponašanje podrazumeva. Međutim, i pohvale imaju veliki učinak jer motivišu dete da i sledeći put opet uradi nešto dobro. Zato se ne ustručavajte da im kažete „sviđa mi se kao si namestio krevet“, „hvala ti što si mi pomogao oko pranja sudova“...

Izvor: Zena

preuzeto sa domaci.de