utorak, 1. siječnja 2013.

Sam u kući


Može se desiti da vaše dete mora da ostane samo u kući na nekoliko sati. U nedoumici ste kako najbolje da postupite. Bebisiterka nije među raspoloživim mogućnostima - ili jeste, ali smatrate da vam je dete dovoljno staro da može da bude i samo na nekoliko sati, te da ne bi bilo loše da uči da razvija samostalnost (što je odlična ideja, osim ako je dete baš premalo). Ipak, niste sigurni kako će se vaše dete snaći, a ni šta biste vi tu mogli da učinite da mu ipak malo olakšate.


Ukoliko dete nije još naučilo da bude po nekoliko sati samo, nije loša ideja da mu za početak organizujete vreme. Da ne bude zabune: ne mislimo da ga "natovarite" obavezama koje treba da ispuni dok se vi ne vratite. Ako mu zadate da radi stvari koje inače ne voli (recimo, da vežba zadatke iz matematike, da opere sudove, obriše prašinu, sredi svoju sobu, baci đubre...), vrlo je verovatno da neće uraditi ništa od toga, a pored toga što će se osećati usamljeno imaće i grižu savesti jer nije ispunilo mamina očekivanja.

Umesto toga, možete detetu predložiti da pozove u goste druga ili drugaricu. Trudite se da ne razmišljate o tome da će vam "srušiti kuću" i "praviti gluposti" - nezgode se mogu desiti, naravno, ali nije baš verovatno da će vaše dete i njegov školski drug ili drugarica demolirati stan. Ostavite u frižideru materijal za sendviče i sokove, da deca ne bi bila gladna, i poželite im da se lepo zabave. Recite detetu kada ćete se vratiti i potrudite se da budete tačni.

Ako će dete biti sasvim samo, nije loša ideja da ga povremeno pozovete (ne suviše često, da ne bi pomislilo da ga kontrolišete) i da se diskretno raspitate šta radi i kako se oseća. U ovoj situaciji takođe je poželjno da mu kažete kada ćete se vratiti kući i da se tačno tada i vratite. Kad stignete, nemojte odmah gledati ima li mrva na tepihu i da li je nešto prosuto ili uflekano, već zagrlite dete, recite mu da vam je nedostajalo i pohvalite ga zato što je "kao veliko" bilo samo u kući.


Da li je vase dete spremno da samo ostane kod kuce?

Sećate li se filma »Sam u kući«? Osnovna poruka filma jeste da su naša deca daleko snalažljivija i sposobnija nego što to mi, o njima, mislimo. Zbog svoje potrebe da ih u svemu zaštitimo, skloni smo da preterujemo gledajući u njima isključivo nejaka, nežna bića čak i kada oni to više nisu.

Kada se radi o vašim izlascima van kuće i ostavljanju deteta samog u kući, uvek mislite na njegovu uzast. Kada dete može da ostane samo? Pre 6. godine nemojte insistirati da dete ostane samo, ukoliko to zaista nije neophodno. Ne zaboravite da prva odvajanja treba da budu postepena i umerena. Najpre ćete vi odlaziti do prodavnice ili do nekog drugog mesta za koje dete zna da se nalazi veoma blizu vaše kuće. Podrazumeva se da svoja početna odlaženja možete kasnije, postepeno produžavati ali nikada nemojte ostaviti dete samo nekoliko sati, bez nadzora. U predškolskom periodu nadzor je potreban ne samo zbog onoga što dete može da uradi već i zbog njegove unutrašnje, psihološke sigurnosti.

Ponudite izbor. (»Ili ćeš ostati ovde sam, ili ćemo ići zajedno«). Ali, ukoliko dete izrazito neće da ostane samo u stanu - nemojte insistirati. Ma koliko vi bili ubeđeni da ono može i treba da ostane samo, ako dete pokazuje izražen strah - ne primoravajte ga, jer rizikujete mnogo. Radije sačekajte neko vreme pa pokušajte ponovo.

Postoji nekoliko faktora koji utiču na samostalnost vašeg deteta i njegovu sposobnost da ostane samo u kući.

Sopstvena soba. Deca koja imaju svoju sobu, ne igraju se toliko u svojoj sobi, koliko tamo gde borave mama i tata. Ovakav stav deca zadržavaju i kada pođu u školu. Većina roditelja, naime, prirodno mesto za radni sto svog prvaka vidi u njegovoj sobi, iako deca ceo prvi razred presede za nekim drugim stolom, (trpezarijskim ili kuhinjskim) pišući zadatke, u maminom prisustvu. Šta vam to govori? Vaša deca traže vaše društvo, a svoju sobu doživljavaju isključivo kao mesto gde će prespavati. Svoju sobu, svoju privatnost i potrebu da se izoluju od roditelja većina deca ispoljava kasnije. Zato, nemojte insistirati da sve igračke budu u dečjoj sobi, niti da se isključivo tamo rade domaći zadaci. Sve ove navike dete će steći i samo, uz vašu malu pomoć, ali i u pravo vreme.

Međutim, kada dete hoće da se igra u svojoj sobi, i bez vašeg prisustva podrazumeva se da ćete sobu dobro prekontrolisati. Što je dete manje - vaša kontrola treba da bude veća. Pre nego počne da se igra proverite da li je slučajno otvoren prozor, ili ste možda baš tamo slučajno spustili makaze ili neki drugi oštar predmet... Kada ste sigurni da je dete potpuno bezbedno nema razloga da ga ne pustite da se tamo igra koliko god želi. Naravno, deca koja imaju svoju sobu i rado se u njoj igraju i bez vas, lakše će prihvatiti vaše kratkotrajno odlaženje iz kuće. Čak i tada poštujte nekoliko sledećih pravila:

* Obavazno se javite pre izlaska. Ukoliko pomislite da se dete igra i da neće primetiti ako vi na samo par minuta odete do prodavnice - rizikujete mnogo. Jer, ukoliko dete primeti da vas nema, njegova prva reakcija biće paničan strah. Po vašem dolasku će još dugo pamtiti ovu traumu a može se dogoditi iznenadna potpuna vezanost za vas, pa dete ne samo da se više neće igrati u svojoj sobi, nego vas neće puštati ni iz svog vidokruga, ali i bukvalno, iz svojih ruku. Tim jednim postupkom ste bitno narušili vaše dotadašnje odnose poverenja. U ovakvim slučajevima, dete se oseća prevareno, ostavljenim, zbunjeno i nikakva vaša naknadna objašnjenja ne mogu mnogo pomoći. Zato, ma koliko dete bilo zaigrano u svojoj sobi, uvek mu jasno i glasno recite gde idete i kada ćete se vratiti (na primer: Idem do prodavnice, vraćam se za nekoliko minuta.)

* Nemojte lagati. Ako odete obećavši da ćete doći za nekoliko minuta pa vas nema više sati, činite iste one, gore pomenute rizike. Nekoliko minuta detetu se čini kao prava večnost, jer njegovo poimanje vremena nije isto kao kod odrasle osobe. Alil, činjenica da deca ne vladaju vremenskim odrednicama dobro koliko i vi, ne daje vam za pravo da manipulišete.

* Šta ako? Ukoliko se dogodi da u tih nekoliko minuta vašeg odsustva zvoni telefon, ili komšija pokuca na vrata... to može biti pravi stres za dete. Ono ne zna kako da se ponaša, a već je uveliko naplašeno različitim bajkama, filmovima i drugim sadržajima. Ove sadržaje dete ne ume da vam verbalno objasni, ali oni ostaju u njegovoj podsvesti. Ne zaboravite, da se moć straha ne umanjuje time što je strah iracionalan. Zato, pre nego što odete, ma koliko to kratko bilo, uvek recite detetu: »U slučaju da zvoni telefonom, ukoliko želiš ti se javi, ukoliko ne želiš - nemoj da se javiš.« Veoma je važno da mu ne naturate obavezu javljanja, jer je za njega već dovoljno uzbudljivo i stresno što će ostati sam. »A ako neko zvoni na vrata, nemoj da otvoriš...« Preskočite objašnjavanja da taj neko može biti lopov ili neki zao čika i da vi, u principu, nikada ne otvarate nepoznatim ljudima.... jer time samo pojačavate detetov strah.

* Zabavite ga. Pustite mu video kasetu sa njegovim omiljenim crtaćima, na vidno mesto ostavite bojice... pre nego odete podsetite ga čime se sve može igrati i kako sve zabaviti dok se vi ne vratite. Naravno, ovako detaljna priprema deteta mnogo je duža nego samo vreme koje ćete vi biti odsutni ali se time bitno umanjuje detetov strah jer ste mu, u stvari, pomogli da osmisli svoje vreme bez vas.

* Iznenadni strahovi. Kada vaše prvo ostavljanje deteta samog prođe bez problema, to ne znači da ste uspeli, i tim jednim svojim odlaskom zauvek rešili problem. Najpre, detetu je potrebno vreme da preradi i onaj vaš prvi odlazak. Nemojte odmah produžavati vreme koje ostaje samo, niti odmah početi da ga ostavljate samog svakodnevno. Ukoliko u tome pogrešite, lako se može dogoditi da taman kada ste pomislili da ste prevladali još jednu prepreku (tj. da je vaše dete naučilo da ostaje samo u kući) ono odjednom počinje da se plaši, i pruža veliki otpor vašim odlascima. Njegovi razlozi mogu biti vama iracionalni ili smešni, ali sigurno je da su za dete veoma ozbiljni. Ponekad je dovoljno da čuje čudan zvuk ispred stana pa da to potpuno poljulja njegovu sigurnost i spremnost da bude bez vas. Pokažite mnogo strpljenja i napravite pauzu u svojim kratkim odlascima. Uzdržite se od komentara: Ti si već veliki dečko, glupo je da se plašiš...

* Starija braća i sestre. Ukoliko imate dvoje ili više dece, podrazumeva se da ćete postepeno vežbanje ostajanja u kući bez vas, najviše praktikovati sa najstarijim detetom. Kada ono savlada svoje početne strahove, biće vam lakše da istu akciju sprovedete sa mlađim detetom. (jer ćete mlađe ostavljati sa starijim). Međutim, ukoliko je između njih mala razlika u godinama, ukoliko su skloni čestim tučama, svađama, prepirkama - obavezno pre izlaska iz kuće napomenite starijem detetu da očekujete da će sve biti u redu, da mu poveravate taj važan zadatak (deca obožavaju da se osećaju korisnima i odgovornima) obezbeđivanja mira u kući, a svom mlađem detetu recite da ćete se vi brzo vratiti, da će sve biti u redu....

* Vrtić. Deca koja idu u vrtić već su navikla da određeno vreme budu bez vas. Zato je njima, uglavnom, lakše da se naviknu da ih ponekad, na kraće, ostavite same i u kući. To, međutim, ne znači da njima priprema i vaše strpljenje nije potrebno.

Vežbajući svoju decu da ostanu u početku po nekoliko minuta a kasnije sve duže sami, tj. bez roditeljskog staranja - vi vežbate njihovu samostalnost. Kao što je važno da naučite decu da se samostalno igraju, samostalno vezuju pertle, samostalno peru ruke... za njihovo samopouzdanje, pravilnu sliku o sebi, osećanje sigurnosti važno je i da ostaju sami u kući. Ipak, još je važnije da ne poranite sa ovakvim zahtevima ili preambicioznim očekivanjima od svog deteta. Budite svesni njegovih mogućnosti i uzrasta. Idealno je da prepoznate pravo vreme kada je dete spremno i zrelo za ovakve poduhvate a kada jednom u tome uspe, ono je već načinilo novi, krupan korak u svom razvoju.

Jelena Holcer, pedagog

Nema komentara:

Objavi komentar

Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.