subota, 30. ožujka 2013.

Spavanje kod drugara


Roditelj mora da bude spreman da dete „pusti” i bude miran iako zna da dete nije pod njegovom kontrolom

Poređenje sa drugim modelima življenja razvija zrelost

Svaki roditelj, neposredno pre ili pošto njegov mališan postane đak prvak mora da se suoči sa pitanjem svog deteta: „Da li smem da prespavam kod drugara?“ Šta uraditi u takvoj prilici? Da li odlučno reći „ne“ ili pristati, znajući da ćete zbog toga provesti besanu noć pitajući se kako mu je, da li je gladan..?



Iako neki roditelji uopšte ne vide razlog zašto bi dete prespavalo pod tuđim krovom kada mu „nigde ne može biti tako dobro kao u sopstvenom krevetu“, pre nego što neumoljivo odbiju detetovu molbu trebalo bi da znaju zašto njihovo dete žarko želi da prespava kod prijatelja. Poenta nije u spavanju van kuće, već u uzbuđenju što će noću duže ostati budno, smejati se, do kasno sa drugarom gledati film... U čemu je, zapravo, čarolija ovog iskustva i zašto mu se deca raduju, a roditelji od njega strepe, za „Život plus“ govori Radmila Vulić-Bojović, psiholog i porodični terapeut.

* Kada, u kom dobu je dete sposobno da prvi put prespava kod drugara, ili drugarice?

 - Teško je dati univerzalan odgovor, jer „pravo vreme” zavisi od zrelosti deteta, ali i zrelosti roditelja. S jedne strane, uzrast deteta je važan faktor, ali i to koliko je ono do sada imalo iskustva u odvajanju od roditelja (da li je išlo u vrtić, prespavalo kod rođaka, uopšte spavalo van kuće – u nekom drugom krevetu). S druge strane, roditelj mora da bude spreman da dete „pusti” i bude miran znajući da dete nije apsolutno pod njegovom kontrolom, jer ukoliko nije miran dete će to sigurno osetiti. Bitno je i da dete bude pripremljeno, odnosno da se sa njim razgovara o tome kako će postupiti ako mu se u tuđoj kući na primer ide u ve-ce, ili se dogodi nešto što će ga uplašiti ili zabrinuti. Neka deca su spremna kada pođu u školu, neka pre toga, a neka ni tada. Isto važi i za roditelje i smatram da je dete onoliko spremno i sigurno koliko je spreman njegov roditelj.

2.jpg

* Zbog čega je taj događaj važan i uzbudljiv za život svakog deteta? Zašto svaka generacija toliko na tome insistira?

 - Svako uspešno roditeljstvo podrazumeva negovanje autonomije i samostalnosti kod potomstva. Prespavati negde drugde, osim u sopstvenoj kući, zapravo je osvajanje slobode i proširenje sopstvenog iskustva. Mislim da se deca, koja i u detinjstvu imaju mogućnost da iskuse i porede različite modele življenja i vaspitanja, razvijaju u zrelije i tolerantnije odrasle osobe.

 * Kakva uputstva treba dati detetu kada prvi put počne da noći van kuće? A šta sugerisati roditeljima njegovog drugara?

 - Najvažniji je dogovor koji roditelji naprave između sebe. Onda svaki roditelj o tome dalje obaveštava svoje dete i utvrđuje plan kako će se ostvarivati komunikacija. Neka deca se veoma uznemire ako kasno noću telefonom čuju mamin glas - to ih podseti koliko im mama nedostaje. Treba, dakle, poznavati sopstveno dete, predvideti njegove reakcije, a porodicu u koju vam dete odlazi pripremiti za sve moguće scenarije.

 * Zašto roditelji uglavnom zatežu po ovom pitanju? Treba li u toku noći da pozovu dete i provere kako je, ili treba da se, uprkos brizi i nerviranju, ne oglašavaju?

 - Roditelji su često po ovim pitanjima mnogo zabrinutiji nego deca, što je i logično – dete ide u nešto novo, uzbudljivo i zabavno, a roditelji se suočavaju sa sopstvenim strahovima i uznemirujućom idejom da u životu svoje dece nisu nezamenljivi. Odgovoran roditelj ne bi trebalo da dete preplavljuje sopstvenim strahovima, bez obzira na to koliko jaki oni bili, već bi trebalo da detetu pruži primer i da mu bude uzor. Siguran i smiren roditelj znači najčešće i sigurno i smireno dete. Dakle, noćni pozivi nikako – samo u situaciji krajnje nužde.

 * Kada roditelji imaju više razloga da strahuju, kada puštaju sedmogodišnjaka, ili kada puštaju tinejdžera?

 - Teško je reći, zavisi od toga kakav je sedmogodišnjak i kakav je tinejdžer. U principu, ako je sa detetom izgrađen odnos uvažavanja i poverenja, onda razloga za strah nema. Uvek ima smisla biti obazriv, razgovarati sa detetom, interesovati se za njegov život, šta ga interesuje i kako provodi vreme. Još je važnije upozoriti dete na opasnosti i rizike kod određenih ponašanja, bez obzira na to da li dete pokazuje tendenciju da ih čini. A najvažnije je da dete zna da je roditelj za njega uvek tu, i kad je dobro i kad je loše, i kad se raduje, i kad se plaši, i kad je kod svoje kuće, ili u kući nekog drugog...

Vecernje novosti

Nema komentara:

Objavi komentar

Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.