petak, 29. ožujka 2013.

Zašto nas djeca lažu?


Do treće godine dete ne ume da laže, školarac je spreman da slaže da bi izgledao lepše u tuđim očima, a tinejdžer već ume da predvidi šta će da se dogodi ako se njegova laž otkrije. Kako se postaviti prema mališanu koji ne govori istinu?



 Dvogodišnja mrvica koja je flomasterima išarala tapete kaže vam nevino, gledajući pravo u oči, „to nisam ja“. Petogodišnjak koji se u pesku igra s drugarima glasno se hvali, „moj tata ima deset motocikala, deset automobila i helikopter“.
 Đak trećeg razreda oborenog pogleda tvrdi da mu je učiteljica izgubila svesku za pismene zadatke. A tinejdžer koji smrdi na duvan već sa deset metara brani se da cigarete koje ste našli u njegovom džepu nisu njegove.
 Zašto naša deca uopšte lažu?




 RODITELJI, NE VREĐAJTE SE
 Psiholozi objašnjavaju da do tri godine mališani uopšte ne umeju da lažu. Oni nemaju toliko razvijeno logičko mišljenje da bi mogli da smisle plan prevare, već govore ono što vide, „pala je lopta, razbila se vaza“. Ako se pitate zašto ponekad poriču očigledno, to je zato što mala deca često brkaju uzrok i posledicu. Oni lako mogu da zaključe da je lopta pala zato što se vaza razbila. Deca od dve godine lako gube pažnju i zaboravljaju situaciju. Dovoljno je da se udube u crtani film na televiziji, pa da sve zaborave, šta se dešavalo do trenutka kad je pala vaza i otkud šare po tapetama. Još jedan uzrok neistine je strah. Mališani bez problema priznaju nestašluk sve dok ih za to ne kažnjavamo. Ako dvogodišnja mrvica ćuti na strašno pitanje roditelja, „da li si ovo ti uradila“, to znači da već ima iskustvo kažnjavanja. To ćutanje u suštini predstavlja prvu laž. Devojčica u tom uzrastu još ne ume da smisli priču u svoju odbranu, tako da joj preostaje samo da ćuti, plače ili poriče očigledno. Stručnjaci savetuju da roditelji ne bi trebalo da se vređaju kad mališa ne priznaje šta se stvarno dogodilo, jer to nije laž. On ne želi da vas obmane, da vas ponizi, niti kuje podmukle planove protiv vas. Takođe, deci ne treba pripisivati ružne namere, niti loše postupke. Kad kažemo, „lažove, mali, ako me sad tako varaš, šta će tek biti kasnije“, mi programiramo dete za laganje u budućnosti i sugerišemo mu da je lažov. Posebno je važno da roditelji shvate da dete ne treba da grde i kažnjavaju ako je priznalo svoju grešku. Kad nešto zabranjujete maloj deci, treba uvek da im ponudite izbor, „po zidu ne sme da se žvrlja, ali po ovom papiru sme“.

 NE BUDITE LOŠ UZOR
 Nesitinu počinju da govore ona deca čiji roditelji postavljaju pred njih različite zahteve. Mama ne dozvoljava jedno, baka drugo, a kod tate može sve. Posle treće godine deci je neophodno da odrasli primećuju i ocenjuju sve što oni umeju, sva njihova dostignuća. Ako vidite da se mališan plaši da vam prizna svoj postupak i da zato laže, ne grdite ga, već ga smirite i utešite. A u slobodno vreme razmislite kako reagujete na njegovu laž.
 Približno sa osam ili devet godina deca počinju da shvataju da lagati nije lepo ne zato što se neistina ne dopada odraslima, nego zato što na lažova ljudi ne mogu da se oslone, što mu ne veruju, s njim neće da se druže... Laž postaje moralna kategorija. U tom uzrastu oni već mogu da se stave na mesto drugog čoveka i, pošto ni sami ne žele da imaju posla s varalicama, shvataju da s njima niko neće hteti da se druži ako budu lagali. Uprkos tome, postoje situacije koje ih prisiljavaju na prevaru. Oni žude za prihvatanjem kod vršnjaka i, kao i ranije, plaše se kazne roditelja.
 U tom uzrastu ceo život deteta vrti se oko uspeha u učenju. Odrasli, čak i potpuno nepoznati, često pitaju, „kako škola“. Vršnjaci ne žele da se druže s dvojkašima, više vole odlikaše. Školski uspeh je toliko bitan da su deca spremna da lažu o ocenama samo da ne ispadnu neuspešna u očima drugih. Zato svoj renome brane lažima. U tom uzrastu se pojavljuje nov uzrok laganja - imitiranje roditelja. Ako mama preko telefona kaže nekome da tata nije kod kuće, iako jeste, dete kopira takav model ponašanja. Da bi se vaše dete osećalo samouvereno u društvu vršnjaka, potrebno mu je da bude uspešno. Treba u nečemu da bude bolje od drugova. Šta vašem hvalisavcu ide najbolje? Uvek je dobra taktika da ga upišete u muzičku školu, na neki sport, kurs kompjutera ili na ples. Ne preuzimajte na sebe ulogu kontrolora i ocenjivača školskog uspeha.


BUDITE NA RAVNOJ NOZI
 Tinejdžer, za razliku od deteta, već ume da predvidi šta će da se dogodi ako se njegova laž otkrije. Poodrasla deca ne žele da roditelji vide njihove duševne patnje, ne žele da saučestvuju sa njima u ljubavnim jadima, niti da ih ispituju o njihovim velikim tajnama. Ako im u detinjstvu roditelji ne pomognu da se u nečemu istaknu u odnosu na vršnjake, oni će i kasnije nastaviti da pričaju basne svojim drugovima. Hvalisanje u tom uzrastu može da se pretvori u karakternu osobinu. On toliko želi da bude u centru pažnje, ovde i sada, da uopšte ne razmišlja o tome kako će izgledati u oči drugima kad se njegova laž otkrije. Pre svega, roditelji moraju da uvažavaju životni prostor svog adolescenta. Zato ne treba bez kucanja da ulazite u njegovu sobu, niti bez pitanja da dirate njegove stvari. Još nije kasno da pomognete detetu da u nečemu pronađe sebe, jer tada među vršnjacima neće težiti lažnoj slavi. Više ne važi pravilo da su neke stvari dozvoljene samo odraslima, od sada morate da se postavite tako kao da ste na ravnoj nozi.

Blic

Nema komentara:

Objavi komentar

Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.