nedjelja, 30. lipnja 2013.

Bulimija i anoreksija kod mladih

Poslednjih godina dvadesetog veka sve češće se govorilo o mentalno uslovljenim poremećajima uzimanja hrane koji se javljaju u adolescentskom periodu, sa sve češće učestalošću u mlađem uzrastu. Među poremećajima hranjenja najčešći su:

Anoreksija – odbijanje hrane i
Bulimija - namerno izbacivanje hrane – povraćanjem.




Definicija pojma Anoreksije i Bulimije

Anoreksija – odbijanje postizanja očekivane telesne mase za određen uzrast i telesnu visinu. Opsesivan strah od debljine iako je telesna masa ispod očekivane za određeni uzrast i telesnu visinu. Pogrešna slika o sopstvenom telu. Javlja se i opasnost po zdravlje. Kod devojaka javlja se poremećaj mesečnih ciklusa.
Bulimija - učestalo prejedanje i unošenje više hrane nego većina ljudi u kratkim vremenskim periodima. Pri tom se gubi kontrola nad količinom i vrstom hrane. Pribegava se korišćenje medicinskih preparata i velika fizička aktivnost, da bi se izbacila uneta hrana.

Koji su simptomi i kada obično gladovanje prerasta u Anoreksiju

 Početak je najčešće postepen. Mladi počinju da probiraju ili smanjuju količinu hrane, žale se na probavu – smetnje, nadimanje i bolove u trbuhu i otežano kretanje “zbog debljine”. Izjavljuju da nemaju apetit, da nisu gladni, da se osećaju dobro i da često poriču odbijanje hrane.
 Neke od njih prikrivaju smetnje apetita, uzimaju redovno obroke pred roditeljima koji to obično uporno zahtevaju, da bi kasnije izazvali povraćanje ili hranu ispljuvali i bacilli kad to roditelji ne gledaju. Želja za hranom može postojati, ali adolescent je ipak ne uzima i postepeno apetit postaje sve manji i manji.
 U težim slučajevima kalorijska vrednost unete hrane je veoma mala i roditelji se ”čude od čega od dete živi ”. Uporedo sa sve manje uzimanjem hrane javlju se i upadljive osećajne promene kao sto su: ravnodušnost, depresivnost, povišena plačljivost.
 Društveni odnosi i zanimanja se smanjuju, ili mogu ostati nepromenjena ili dobijaju posebna i neobična obeležja. Odnosi sa roditeljima najčešće sa majkom, ispunjeni su agresivnošću i neprijateljstvom, iako anoreksični dečaci ostaju duže vreme vezani za majku. Neki mladi (češće devojčice) jer su anoreksični dečaci pasivniji, ostaju dugo delatni pa sprovode i posebne fizičke vežbe kako bi utrošili ” suvišnu energiju i kalorije ”. I na taj način doprineli gubitku težine.
 Teže i dugotrajne anoreksije prate i telesni simptomi: telesno slabljenje, ponekad do krajnje izmršavelosti, može biti upadljivo i zahvata telo u celini. Koža je suva, ispucala, perutava, opuštena, bleda i staračka. Prokrvljenost udova je vrlo slaba, a vrhovi prstiju su modričasti. Sluzokoža jezika je obložena, usta suva, dlake po telu, glavi i polnim delovima. Čest je zatvor. Krvni pritisak i temperatura su smanjeni.

Šta osobe ističu kao uzrok gladovanja

 Želja da se omršavi, pošto devojčice smatraju da su “debele”. Međutim ima mnogo devojčica koje “drže dijetu” iz estetskih i samoljubivih pobuda a da nisu anoreksične.

 U kom uzrastu se javljaju poremećaji ishrane

 Mogu se javiti u svim životnim dobima. Češće se javljaju u pubertetu i mladosti i češće kod devojčica.

Kako telo reaguje na Anoreksiju i Bulimiju

 Telo ili njegovi delovi, npr. trbuh, doživljavaju se kao veliki, teški, zakočeni, naduveni a telesne draži kao neprijatne i uznemiravajuće. U tom slučaju telo je neprihvatljivo i adolescent prizeljkuje vitko, mršavo i lako telo. Za njega (nju) je mršavo telo dokaz lepote, moralnosti, pameti, svemoći i hrabrosti. Pored toga postoji i poremećaj opažanja draži koje dolazi iz tela. Anoreksične osobe i pored telesne slabosti razmerno su pokretne i manje zamorljive (naročito devojčice).

Kako otkriti uzroke poremećaja

 Osećajni potresi, povrede i psihički sukobi, mogu je izazvati, ali su primećene i anoreksije bez vidljivog povoda. Često se nailazi na anoreksične i druge smetnje oralnog porekla u ranom detinjstvu, odbacivanje, odvajanje, smrt u porodici, neurotične odgovore (histerične, prisilne, depresivne, i aksozno –fobične).

Gde bolesnik može da potraži pomoć

 Lekar u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, ukoliko na vreme prepozna problem predstavlja ključnu osobu u timu za rešavanje problema. Njemu pomažu: psihijatar, psiholog, nutricionista, socijalni radnik. A veliku ulogu u svemu tome ima porodica i njen stav o ovom poremećaju.

 Jasna Anđelković, viši dijetetičar – nutricionista


Nema komentara:

Objavi komentar

Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.